Zašto pričamo i kada nemamo šta da kažemo?

HILJADU REČI

Upravo sam pogledala film sa Edi Marfijem, “Hiljadu reči”. Dobih inspiraciju da napišem koju reč o ovoj temi. Reč je o filmu u kome on glumi uspešnog, porodičnog čoveka, na površini sve je u redu ali bes I ogorčenost iz prošlosti ga koče.

Dok rečima kojih ima previše, prikriva I guši ono što je u njegovoj duši,  nije ni svestan da ga to ubija.  Da bi situacija ispala I dramatičnija on se povezuje sa drvetom koje postaje deo njegovog bića I svaki put kada izgovori novu reč list otpadne a on se bliži kraju. To me navelo da pomislim koliko puta nepromišljeno izbacujemo reči I ne razmišljajući o posledicama?

Nisam nikada bila nešto posebno pričljiva, to kod mene zavisi od raspoloženja.No ne mislim da je to loša osobina osim ako nemamo šta pametno da kažemo.

Postali smo žrtve svojih reči a da toga nismo ni svesni. Reči kreiraju, naš život, poglede, našu istinu I odnose.  Bitno je zato podići svest o njima, jer nas nekontrola vrlo lako može dovesti do nepotrebnog brbljana, koje još gore može preći u naviku.

Mislimo o tome svaki put kada sebe uhvatimo da govorimo nešto bez namere, o bolestima, drugim ljudima, vremenu…

Small talk will kill your soul