ŽIVOT

Šta se dešava kada razgovaramo sa strancima?

Kada trčimo nizbrdo, lako je, dobijamo ubrzanje koje nam je potrebno. Tako je i u životu, jedni drugima možemo biti nizbrdica.

Kada trčimo po ravnoj površini, brzo se zasitimo, zapadnemo u dosadu, ništa se ne dešava.

Kada trčimo uzbrdo, bol, napor a onda izguramo tu uzbrdicu i stignemo na uzvišenje, pobednički. Ipak, tu se priča ne završava jer nije samo jedna uzbrdica da bude osvojena.

Uzbrdice nisu poenta.

Poenta je put i osećanje dok ih osvajamo, osećanja su rast, njima težimo. Ipak, vrlo često je teško izaći iz zone komfora, poznate zone u kojoj nam je prijatno, sve poznato i nema trzavica.

Nema stresa ali nema ni uzbuđenja, rasta, upoznavanja, prepoznavanja vlastitih potencijala.  Dosta stvari saznala sam o sebi baš od stranaca, slučajnih saputnika, prolaznika. Mnogo od njih možemo saznati, ukoliko smo spremni da slušamo  i naravno izađemo iz poznate zone.

Jeste li ikada tražili odgovor od neba i pitali se zašto vam ne stiže?Neki znak, glas bilo šta. Možda je prošao pored vas a vi ga niste primetili niste ga osetili.

Najčešće smo jedni drugima ogledala, odgovor na postavljeno pitanje.  Pogledajte stranca koga srećete svakog jutra, osmehnite se, pozdravite ga. Čuda se dešavaju kada se otvorimo jedni prema drugima.

Imala sam bezbroj sustreta takve vrste koji su mi ne samo pomogli u donošenju odluka, da shvatim šta je prava istina za mene, nego su me i spasli. Jednom prlikom mi je čovek u prolazu rekao da izgledam rasejano i samo je produžio svojim putem. Kada sam se okrenula za njim na zemlji sam ugledala gomilu dokumenata koje sam nosila a koje su mi nepremetno iskliznule.

Ne postoje slučajnosti ali ono što je sigurno stvarno je sadašnjij trenutak  i ako smo prisutni u tom trenutku ne može nam promaći ono što nam je namenjeno.

Drugi baš kao i mi, vole lepu reč, osmeh i da sa nekim vode interesantan razgovor. Ljudi koje poznajete, rećiće vam ono što očekujete. Od stanca očekujte neočekivano i to neočekivano baš je prava poruka za vas.

Ukoliko se budete plašili ljudi ili očekivali najgori ishod, to će vam se i dogoditi, najgori ishod. Ipak, ukoliko sa ljubavlju pristupite drugima, dobićete ljubav zauzvrat, osmeh i onu reč koja vam je bila potrebna da vam klikne, da vam saopšti da ste na pravom putu.

Ukoliko naiđete na staricu koja vam je preprečila put, kreće se sporo a ne možete da je obiđete. Ne to ne znači da treba da se nervirate, to znači da treba iz nekog razlog da usporite.

Ljudi vas ne vole, namršteni su kada vas vide. Pogledajte se u ogledalo, možda ste vi konstantno  namršteni.  Dobijamo ono što i damo. Osmeh razoružava, lepa reč zaista otvara prava vrata. Ona koja se ne otvore, nisu bila vaša, ona čekaju druge.

Šta ako je Bog jedan od nas, među nama, stranac koji čeka bus, kaže jedna pesma…

Šta ako zaista jeste?

Možda svakoga dana propuštamo šansu da mu se osmehnemo, udahnemo njegu svetlost i mir.Možda ga odbijamo od sebe, zidom koji smo izgradili, ružim rečima, mislima, namrštenim licima, srccima na koja je pala prašina.

Otvorite se ka ljudima i ne treba vam druga čarolija jer na kraju svi smo jedno.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *