U životu nema ništa prijatnije od  zraka sunca na licu, povetarca koji hladi i miluje, mirisa jeseni, proleća, letnje bezbrižnosti , ukusnog zalogaja… Ili možda ima? Ali to je već pitanje ukusa. Ono što je bitno u celoj priči je da sve ove stvari ne bi bile tako lepe da ih imamo svakoga dana. Vazduh je divan, voda je potrebna, ali je uzimamo zdravo za gotovo. Ono što je dostupno, nije predmet želje. Hoću da kažem da se sreća ne krije u konačnosti, u sređenom statusu mirovanja u kojem je sve već stečeno, viđeno, u kojem je sve  prešlo preko kože. Sreća je u neizvesnosti, neplaniranju, nepoznatom putu na koji…

Koliko često ste zapitali Boga, nebo šta nije u redu u vašem životu nošeni nezadovoljstvom ili ste jednostavno želeli da dobijete neke odgovore. Ali odgovori pak, nisu došli… Ili možda jesu ali vi niste slušali? Nesvesno se dešava da provedemo život izbacujući nekontorlisano reči, svi imaju potrebu da se izraze. Međutim govorom mi samo izražavamo ono što znamo a nove informacije protiču pored nas. Te informacije mogu doći u bilo kojem obliku. Bog sa nama razgovara svakodnevno. Ostaje pitanje koliko ga slušamo? Vaš Bog danas može biti prijatelj sa kojim ste proveli vreme, prolaznik koji vam je nešto dobaci, određena situacija ili možda čak i predmet. Kada sam nedavno krenula…

Kada trčimo nizbrdo, lako je, dobijamo ubrzanje koje nam je potrebno. Tako je i u životu, jedni drugima možemo biti nizbrdica. Kada trčimo po ravnoj površini, brzo se zasitimo, zapadnemo u dosadu, ništa se ne dešava. Kada trčimo uzbrdo, bol, napor a onda izguramo tu uzbrdicu i stignemo na uzvišenje, pobednički. Ipak, tu se priča ne završava jer nije samo jedna uzbrdica da bude osvojena. Uzbrdice nisu poenta. Poenta je put i osećanje dok ih osvajamo, osećanja su rast, njima težimo. Ipak, vrlo često je teško izaći iz zone komfora, poznate zone u kojoj nam je prijatno, sve poznato i nema trzavica. Nema stresa ali nema ni uzbuđenja, rasta, upoznavanja,…

Skoro sam pročitala rečenicu koja mi i sada zvoni u ušima:“Ego žuri dok duša zna da je večna.“. Što će reći, sve naše želje, stremljenja stalna napetost zbog onoga što klizi i nedostižno je, sve je ego. A šta je onda duša i kako da konačno bude srećna? Recimo da ona zna da je dovoljna  i ne hrani se stvarima koje dolaze spolja već emocijama koje dolaze iznutra. Njoj nisu potrebno lovorike, priznanja, klimanja, nova kola, stan, letovanje. Ono čime se ona hrani su osećanja mira, sreće i povezanosti sa drugim ljudima. Dovoljno je da otputujete negde, na kratko, dan, par sati, osetite neki poznat miris i li vetar u…

Da bismo mogli da vidimo nebo, potrebno je da srušimo krov i zidove kojima smo se okružilI I sve ono u čemu se osećamo ušuškano i bezbedno. U suprotnom sve što ćemo ikada videti nalazi se unutur granica tih zidina.  Hladan tuš je hladan samo na početku a kasnije može doneti veliko osveženje. Uživam u trčanju i to mi je jutarnja rutina. Toga jutra kada sam krenula na trčanje počela je kiša. Ipak, moja želja bila je tako jaka, želela sam da osetim čisti kiseonik i vetar na licu. Stavila sam kapuljaču i ipak pošla na trčanje. Dok sam trčala na stazi, pokušavala sam da gledam u nebo ali mi…

Život je uvek onakav kakvim ga mi vidimo. Ukoliko ga posmatramo kao borbu, patnju i bol to će i biti. Zato je jednostavnije i bolje da izaberete nešto drugo. Gledajte na život kao na ljubav, slobodu i rast. Ukloliko se dogodi da nešto nije prijatno na životnom putu, ne mora da znači da nije dobro za nas. Hladna voda u početku može biti neprijatna za naše telo ali kada se priviknemo shvatimo koliko je zapravo okrepljujuće bila za nas, mnogo više nego topla gde je sve mirno i bez šoka, ništa novo. Tako je i sa svim drugim iskustvima koje život nosi.  Neka od njih deluju neprijatna u početku ali…

Svetlo ne može bez tame, tama ne može bez svetla. Tako je i sa osećanjima, radost ne može bez tuge, sreća ne može bez bola. Kada ne bismo znali za bol, sreću ne bismo imali sa čime da uporedimo i život bi bio poput ravne linije, dosadne linije koja se pruža u nedogled i vozi nas tako do kraja. Kada bi život bio ravna linija nikada ne bismo rasli, otkirivali nove stvari, učili a u tome i leži radost. Sreće nema bez bola. Zašto nam bol dolazi u život? Jedna moja prijateljica imala je ljubavnih problema. Kaže gde god da ode sve je podseća na njega, čini joj se da…

Od kako znam za sebe, zanimalo me je ono što zovu onostrano  ili magično, izuzetno,  čarobno, neopipljivo… Nazovite ga kako vam volja. Zapravo  one stvari koje nisu uvek vidljive golim okom u našoj realnosti. Ono što vidiš kada se za to otvoriš, kada veruješ.  Kada spustiš zavesu ispred  scene ne možeš videti šta se tamo dešava. Tako  je i sa malim i velikim čudima u našem životu, ukoliko negiramo da postoje, neće se manifestovati  u našoj realnosti. Ukoliko se za njih otvorimo, naš život više nikada neće biti isti. Kao prvo spojićemo se sa prirodom koja nas uvek vodi ka unutrašnjem biću, stalno ćemo dobijati potvrde ili smernice kada su…

Dođu tako dani u životu svake žene, plače ti se, ošišala bi se, nešto bi promenila. Sve se nekako čini sivim i bez smila, nešto bi menjala, nešto ne valja. A šta, šta da radim? Ja ti tako sednem isplačem se slatko, nazove ona dva tri broja iz imenika što mogu i u pola noći. Ispričam se i gle bude mi lakše. A onda? Onda obučem najbolje krpe, stavim crveni ruž i naočere i odem u šetnju da prošetam svoj neizdrž. Voza me on tako, dugo i brzo. Koračam ulicama grada, presabiram se , šta sam mogla a šta nisam, šta želim a šta ne? Srećem ljude,  hodaju nekuda kao…