Devojka iz ogledala I

BUĐENJE

U početku beše samo devojka.  A onda se iz njene duše rodio najlepši magični svet, divnih stvorenja, nestvarne prirode, ljubavi, herojstva i mudrosti…

Glavna ulica malog grada u unutrašnjosti, pulsirala je pod sparinom ranog prolećnog jutra. Kao i svakog ponedeljka, čuo se žamor i užurbani koraci, sindrom nove radne nedelje.

Čovek u svojim srednjim četrdesetim, stajao je na uglu zgrade starog hotela, kao i svakog jutra u poslednjih dvadeset godina, od kako je ušao u posao preprodaje deviza.  Čekajući svakoga dana mušterije, bavio se studiranjem ponašanja i ekspresije lica ljudi koji prolaze.

Da ga neko pita, mogao bi da pruži kompletan psihološki profil većine prolaznika, sve su to ista lica ljudi koji tu svakoga dana prolaze jureći svoje obaveze, koje obično tokom vremena stignu njih, zaključio je.

Evo i nje, jedna od retkih koje se ističu iz ove gomile, kao da sija, ima nečega u njoj, neke sulude energije. Šteta što je guši. Lepa, doterana ali kao da je na ovaj svet došla samo da nešto preuzme i žuri na neko lepše mesto. Korača gledajući pravo, ni levo, ni desno, ni jednog nepredvidjenog koraka, vojnički, sa ledom na licu, nikada nasmejana.

Nije mogao da je protumači i to ga je strašno nerviralo. O čemu li razmišlja i zašto je uvek tako ozbiljna ili tužna – pitao se.

– Bože kako mi se to dogodilo? Šta sam radila svih ovih godina, gde mi je bila glava – pitanja su se rojila a ni jedan odgovor. Dvadesetosmogodišnja Ana, hodala je ulicom kao i uvek pravo, odlučno, kao da je ništa na ovom svetu ne može pomeriti.

Tako je izgledalo a suština je bila druga. U roku od nekoliko meseci urušilo se sve što je godinama gradila, misleći da radi pravu star.

Uvek je život shvatala preozbiljno, radila šta joj se kaže smatrajući da treba da udovolji drugima. Ipak, kada su komande izvršene i nije bilo novih našla se u slepoj ulici ne znajući naredne korake i kako da preskoči zid ispred kojeg je stajala sama.

Nekoliko dana kasnije u Ulici Brestova, veoma prometnoj, saobraćaj je kao i svakog radnog dana bio gust, pun automobila, nervoznih vozača koji su trubili čekajući da prodju kroz semafor kao da im je to životna misija. Poseban život je tu pulsirao, tako blizu a tako daleko od borbe koja se vodila tu iza prozora stana u zgradi istoimene ulice.

Psihoanalitičar  Marko Janjić imao je dosta posla ovih dana, kao da je svima potrebna pomoć psihologa. Jureći za novcem I potrebom da utole želju za potrošnjom ljudi su zaboravili kako da vole, oproste, zagrle. Zaboravili su kako da jednostavno žive, dišu ali po svojim pravilima I ispune svoju misiju. Negde na tom putu, živeći po nametnutim obrascima , ljudi su izgubili sebe.

Atmosfera u njegovoj ordinaciji, u stvari sobi koju je priredio za svoje klijente, bila je prilično mračna ispunjena antikvitetnim nameštajem koji je voleo. Svaki komad od teškog drveta ima svoju priču I svedočio je brojnim životima Iz prošlosti. Sada samo stoji tu I kao da zrači energijom I sudbinama svojih bivših vlasnika. Moglo bi se reći ordinacija nimalo primerena pacijentima I više udešena da prija samo I  isključivo Janjiću. Stari sat sa klatnom već je odbrojavao poslednje minute seanse.

Nasuprot Janjića, sedela je Ana. Ovo joj nije prva seansa, ali čini se da svaki put, bujica emocija izadje iz nje, toliko toga se nakupilo za ovih dvadesetosam godina,  osećanja i duboko potisnutih uticaja, sve je zaboravila.

Kao noj, krila je glavu u pesku. Ipak, pesak je sigurno mesto,  na zalasku života, kada se čovek umori i traži mesto gde da provede ostatak. Mlada duša kao što je njena zahteva preispitivanje i rast.

Plakala je Ana, ne razmišljajući o čoveku koji je posmatra. Nije je bilo sramota suza, otvorila je dušu i nema povratka.

-Besna sam, mnogo sam besna -rekla je. – Na koga si besna Ana? Ne znam, na ceo svet – odgovori ona.

-Na koga konkretno -opet on.

-Na ceo svet – ona.

– Izdovoj nekoga Ana – naredi on

– Ne mogu – bunila se.

– Probaj – malo blaže je pogura.

Nastupila je tišina ali ne obična već ona koja je potrebna čoveku da zastane i posluša svoju dušu.

– Besna sam na sebe -reče on.

–  Zašto Ana? Šta si to uradila kada si besna na sebe – upitao je Janjić.

– Nisam ništa. Zato sam I besna. Dozvolila sam da  više od dvadeset godina života prođe pored mene. Poslušna kao I uvek, mislila sam da je život obrazac koji naslediš od roditelja a onda ga polako popunjavaš, sve dok ga ne ispuniš. Ja sam taj obrazac  prihvatila kao “Sveto pismo”, bez trunke kritičkog mišljenja. I ne samo to, prihvatala sam sve što je dolazilo od drugih. Znate kao u onom filmu Poslušna Ela -reče Ana.

Oboje se nasmejaše, ovaj trenutak im dodje kao blagoslov koji prekide kariku negativnih emocija.

– Nije mi poznat film ali naslov mi već govori mnogo – uzvratio je.

– Ma u pitanju je tako reći bajka ali verujte nisam ja daleko od te uspavanke. Reč je o devojci koja je na rođjenju od pakosne vile dobila dar Poslušnosti.  Eto! Koliko vam to može služiti u životu? Tako sam ja živela. Bilo je dovoljno da mi potpuni neznanac kaže nešto loše i ja bih mu verovala. Verovala bih u to što je rekao o meni, o drugima, životu. I uvek sam privlačila takve ljude i iskustva, nikad vetar u leđa, samo nož u leđa – očajavala je.

– Dakle, ti si tražila potvrdu od drugih? – Janjić.

– Da potvrdu da ja vredim, da je ono što ja radim dobro, kvalitetno, tražila sam i divljenje, da nekada doživim iskren kompliment – rekla je.

– Kakav je vaš odnos sa muškarcima – Janjić je upitao

– Sa muškarcima? Zašto me to pitate – brecnula se.

– Interesuje me jer pomenuli ste komplimente pa me to asociralo – odgovori on.

– Ne moraju komplimenti doći samo od muškaraca Marko – Ana mu prebaci loptu.

Ne moraju nužno da ali ipak recite mi kakvo je vaše iskustvo po tom pitanju – nastavio je on.

– Nema iskustva. Eto! Pored vas, mogla bih na prste ruke da prebrojim muškarce sa kojima sam doživela bilo kakvu komunikaciju. A to su? Moj otac I par rođaka. Zato sam Izabrala vas za svog terapeuta. Želela sam na neki način da prekinem tu apstinenciju. Stvari su otišle predaleko kada sam shavtila da imam problem I zazirem od komunikacije sa muškarcima – rekla je pomalo prkosno.

– Vratimo se na komplimente I potvrdu.  Šta bi vama značila ta potvrda, da neko dođe i kaže “Bravo, kako si ovo dobro uradila, ili ja se tebi divim I tako dalje” – upita je on.

Iz ove perspective sada, značilo bi veliku promenu – reče Ana.

– U redu promenu, ali šta biste osetili, šta bi ona značila za vas? Ne znam, toliko sam to želela I moje misli su bile usmerene ka tome da sada ne mogu da  ispunjenje sa emocijama – insistirala je.

-Zastanimo za moment. Duboko udahnite nekoliko puta, opustite se  I dozvolite sebi da budete bez misli nekoliko momenata – preporuči Janjić.

– Ana se nameštala I vrpoljila na neudobnoj sofi pokušavajući da pronadje udobnu poziciju za ovaj poduhvat –

– Opustite se Ana, dišite I ne razmišljajte – reče on.

– Jedan, dva, tri, tra lalal la la la, ne razmišljam, ne razmišljam. Bože, zašto je ovako teško? Zar ne mogu za moment da prestanem? Diši, rekao je diši – govorila je u sebi.

Disala je Ana, još jednom u životu, bila je poslušna, I biće samo da se izbavi iz ove kolotečine.

-Opustite se, dišite I dajte sebi vremena -rekao je Marko.

– Žmurila je, držeši fokus na disanju I prvi put osetila se opuštenom i bezbrižnom jer nije više bilo glasa koji je gonio, kao da je skinula prašinu sa instrumenta koji niko godinama nije svirao.  U toj unutrašnjoj tišini,  čula je glas tako prijatan, pun samopouzdanja, kao da ga a ništa ne može pokolebati. Ništa na ovom svetu. Ko god da je ta osoba, želim biti kao ona – pomisli Ana.

– Sada kada ste se opustili, dišite i recite mi koja misao vam prolazi kroz glavu?-pitao je on.

– Ne znam da li je to moja misao uopšte? – pitala se.

– Naravno da jeste – osmehnu se Janjić blago ali Ana to nije mogla videti.

– Izađi iz senke I pusti da te vide. Eto to je misao, jedina misao koju sam čula,  ponavlja se kao neki unutrašnji eho – odgovori mu ona

-U redu, na dobrom smo putu. Polako otvorite oči. Mislim da smo za danas gotovi. Razmislite Ana o ovoj svojoj misli. Nastavićemo  sledeće nedelje – preporučio je kao i uvek.

Po izlasku sa terapije pitala se šta znači “Izađi iz senke I pusti da te vide”.  Kako je težak ovaj put samospoznaje.

Uvek se osećala zaleđeno, zbog previše misli, koje su se nakupljale poput đubreta, nije mogla da vidi ono što zaista misli. Zbog toga nije mogla ni da oseća, ni da živi, ni da diše, ni da kreira.

Ipak danas se nešto promenilo znala je to. Nešto je u njoj kliknulo, otvorila je vrata jednog novog sveta, potrebno je samo da zakorači.