RADIONICA

Kako da vam život bude jednostavniji?

Kada sam bila dete roditelji bi mi kupili kaput i cipele za jednu sezonu i to bi bilo to. Te cipele i kaput nosila bih cele zime a onda sledeće ukoliko mi ovaj ne okrača ili se ne pohaba nema novog, možeš da se provučeš.

Ista je bila situacija i sa mojim vršnjacima.

Danas roditelji kupuju svojoj deci na mesečnom neki i nedeljnom nivou, obasipaju ih poklonima i nagradama a deca ipak nesrećna i uvek traže još.

Ne čine to roditelji samo deci, već i sebi kupuju šta im treba i šta im ne treba. Navlače u domove detalje, prekrivače, pokrivače i ostale dragulije, zatrpavaju sebe i životni prostor. Skoro sam slušala i razgovor dve prijateljice koji se zasnivao uglavnom na pričamao o garderobi. Da ih neko sluša sa stane pomislio bi ili da su stvarno sirote i nemaju  šta obući ili da su im apetiti veliki, sredine nema.

Da se razumemo, volim i ja sebe da obradujem dobrom krpom ali se nikada sa njima ne zatrpavam, u mom ormanu uvek ima mesta, u mojem domu vazduha i tek nekoliko detalja.

Ključ je zapravo u jednostavnosti.

Svaki put kada vaša ruka krene ka nekom zanimljivom predmetu, zapitajte se „Da li mi je ovo potrebno? Ali zaista? Mogu li da živim bez toga? Imam li  već nešto slično?“. Neka vas odgovor vodi.

Dok sam bila dete i sada ponekad pomislim: „Kako bi bilo živeti život nomada?“ Sve što imaš već je na tebi, sloboda da se krećeš bilo gde, nebo iznad a voda i hrana se nađu usput. I tako putuješ, upoznaješ se sa ljudima i predelima, samo živiš i dišeš neopterećen stvarima.

Ideja je suluda ali zamislite da ste taj nomada, makar na jedan dan. Kako bi bilo divno, živeti život slobodno i bez  potrebe za posedovanjem. Sve što nam treba već imamo, nalazi se u nama.  Sve ostalo su ukrasi.

Znate šta se dešava kada preteramo sa ukrasima?

Pretvorimo se u kič i parodiju vlastitog bića.

Zato pokušajte da u svojoj svakodnevici pronađete balans između šopingholičara i nomada, veleposednika i skitnice, razuma i duše.

Kada osetite da jedan prevlada pozovite u pomoć drugog i nađite kompromisno rešenje. To je ključ jednostavnosti.

Ukoliko uspete, nećete više biti u situaciji da nemate šta da obučete jer od šume ne vidite drvo. Vaš dom biće svetliji i čistiji jer nestaće sve one stvari koje vas zapravo guše i kradu energiju, kradu prostor da budete i dišete i zahtevaju da se njima bavite svakoga dana, oduzimaju vam vreme.

Za kraj nekoliko rečenica Isidore Sekulić koje su me pronašle,  baš kada sam pisala ovaj tekst.

Pronađite utočište u nomadstvu koje je u svima nama svaki put kada osetite potrebu da nešto bude vaše, znajte da imate već sve što vam treba.

Čovek je nopad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji Božjoj, koja ga je stavila među ogromna prostravnstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja Božja to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-tamnice u kojima slobodnog čoveka kao miša davi gospodar, sused, običaj, kritika. Tristan od množine želja nije mogao da umre a svaki čovek ima krik onog pesnika koji je zapisao: ili asketstvo ili putovanja jer ništa drugo nema!“

Reče nam Isidora a na nama je kako dalje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *