Šta radim kada sam tužna?

Dođu tako dani u životu svake žene, plače ti se, ošišala bi se, nešto bi promenila. Sve se nekako čini sivim i bez smila, nešto bi menjala, nešto ne valja.

A šta, šta da radim?

Ja ti tako sednem isplačem se slatko, nazove ona dva tri broja iz imenika što mogu i u pola noći. Ispričam se i gle bude mi lakše.

A onda?

Onda obučem najbolje krpe, stavim crveni ruž i naočere i odem u šetnju da prošetam svoj neizdrž.

Voza me on tako, dugo i brzo. Koračam ulicama grada, presabiram se , šta sam mogla a šta nisam, šta želim a šta ne? Srećem ljude,  hodaju nekuda kao bez cilja i shvatim svi imaju život siv i žut. Bitno je ustati i napraviti od dana najbolje što možeš.

Pitanja i brige neće nam doneti odgovore, već prepuštanje situacijama koje ne možemo promeniti i osluškivanje unutrašnjeg glasa od koga bežimo zato što nam govori istinu. Bojimo se istine a ne shvatamo da jedino sa njom možemo živeti u harmoniji. Svaka promena je poput injekcije, peče na početku a posle leči.

Kada ne ide pusti, nije bilo tvoje. Kada je teško, zastani možda nosiš previše tereta?

Kada nema nikoga, okreni se ti drugima. Kada je teško, fokusiraj se na lako? Kada je ružno, okreni se lepom. Kada se čini da nema izlaza, pogledaj dobro. Možda si već izašao kroz vrata a nisi ni primetio.

Zašto ovo govorim?

Doći će dani kada sve deluje uzaludno. Tih dana pronađite svrhu, zavirite u svoje biće, vidite šta ga veseli, možda mu niste to dugo priuštili. Onda mu to dajte, dajte mu da pije sa tog izvora, pustite ga da se igra.

Bićete srećni sa njim i smisao će pronaći vas. Prestanite da jurite ljude, situacije, emocije jer kada prestanete sleteće vam na rame neprimetno i doćiće da ostanu.

A sada idite udahnite duboko i zahvalite se za danas da bi vas sutra sunce obasjalo.