Devojka iz ogledala III

Nikada nije dozvolila sebi da kaže ono što misli, pa je ovo veče bililo jedna vrsta osloobđenja za nju.  Prekinula je prijateljstvo koje odavno nije imalo smisla.

Kada se vratila kući to veče dugo se tuširala, vodena para širila je miris limuna i ruzmarina po čitavom kupatilu.

Ana je ponavljala u sebi: Ova voda je moj lek, neka izleči sve što je potrebno. Očistiće moje telo, rasteretiti moju dušu od emocija i moj um od suvišnih misli. Ponovila je to nekoliko puta, rečenica je kao programirana prelazila preko njenih usana.

Zapitala se odakle joj, pomalo začuđena?Neka mi ova voda razbistri moj um i donese mi mudrost. Neka ova vode spere sve slojeve sa moje duše. Neka pomogne mojoj duši da zablista i pomogne mi da pronadjem mudrost koju sam u njoj zatrpala.

Neka ova voda bude moj lek. Neka ova voda bude moj lek. Neka ova bude moj lek i neka mi donese mudrost.

Nije znala odakle joj ove rečenice ali ih je pustila da izađu iz nje. Dozvoliće sebi da bude luckasta, da se igra, na kraju ozbiljnost joj nije donela ništa.

Izašla je iz kade, rasčupane kose, a koža je bila crvena od pare. Kupatilo je sada bilo u haosu iako ga je majka toga dana detaljno očistila.

Majka je mnogo vodila računa o higijeni i organizaciji prostora, sve u kući imalo je svoje mesto. ana ipak nije imala te navike i iza sebe je ostavljala haos.

– Pospremiću ovaj haos. Ako uspostvim red u svom životnom prostoru, uspeću da sredim i unutrašnji haos i sredim misli – pomisli tada.

Legla je u krevet, potpuno sveža, bez briga i misli i sa jasnom odlukom da će od sutra sve biti drugačije. Od sutra preuzima odgovornost za svoj život. Utonula je u blaženi san kakov skoro nije imala.

Ujutru se probudila sa osećajem potpune smirenosti. Iz kuhinje je dopirao miris prženica. Obožavala je prženice.

Ustale je, umila se i otišla do dnevne. Na stolu je majka ostavila poruku pored  aranžiranog doručka. Pored prženica, bila je tu i marmelada od divljih kupina, najfiniji puter koji je mama čuvala samo za nju i bela kafa koja se pušila.

“Lepo doručkuj i provedi lep dan. Izvini za ono juče. Voli te mama.”

Eto kako se sve već odvija u  dobrom smeru. Neki osećaj blaženstva je preplavio njeno biće. Kada je doručkovala, dobila je neobjašnjivu portebu da prošeta i to je i učinila.

Nije se pokajala zbog odluke, duboko je udahnula i primetila da je oko nje sve oživelo, ptićice, lišće, drveće i sveće…

– Ala sam se utripovala – pomislila je dok je koračala ulicom. – Ma neka je meni dobro, haha – pomislila je.

Svake godine 15. Marta gradska cvetna pijaca se pretvara u sajam umetnina. Ima tu svega od slika, ručno pravljenih komada nameštaja, pletiva, domaće organske kozmetike, nakita, mirišljavih sveća, štapića, raznih šarenih stvari, prijatnih za oko. To su oni detalji koji svakom domu daju toplinu i lični pečat.

Miris vanile i sveže ceđene pomorandze širio se celom pijacom.  Najveća gužva bila je upravo isprd ovog štanda, jer svi vole domaće vanilice, štrudlice, torte i pite…

Kada su slatkiši u pitanju, svi ostaju deca koja ne mogu odoleti mirisu i ukusima. Baš kada je prolazila pored pijace i Anu privuče baš ovaj miris. Nikada nije volela gužve ali rešila je da ovaj put napravi izuzetak i posetii sajam jer danas je prvi dan njene promene. Zato je rešila da radi sve ono što inače ne bi radila.

Mogla bih možda da  se častim nekim kolačićem –pomislila je . Ljudi su strpljivo čekali svoj red za poslasticu, za takvu nagradu najmanje što mogu je da malo sačekaju u redu, nagrada će biti slasna.

Baš kada je bila blizu samog štanda, Ana ugleda preko puta štand sa raznim ukrasima i velikom ponudom hvatača snova koji su se njihali na laganom vetru.Čula je za njihovu moć i odavno je rešila da uzme jedan ali nikako da se ukaže prilika. Odlučila je da to bude njena sledeća stanica.

Šta misliš, šta da kupimo Milici za rodjendan -upita devojka svoju drugaric ispred štanda sa hvatačima snova. Ja bih jedan od ovih hvatača snova, divni su – odgovori drugarica. Ne znam baš koliko je to u njenom fazonu – reče prva.

– Nije bitno da li je u njenom fazona bitno je da ga ima, svako bi trebao da ima jedan -reče druga. Čemu uopšte sluše  – pitala je prva.

– Vidiš ovaj krug? U njemu je mreža u kojoj se zadržavaju svi dobri snovi koji mogu da ti posluže i otkriju ti nešto o tebi a loši se slivaju u ovu rupicu u sredini i odlaze u zaborav – objasnila je druga.

– Gluposti, ne verujem u to. Zato tebi ne bi ni pomogao. Pa dobro, kada si navalila uzećemo joj ovaj beli, sveden je, ona voli jednostavne stvari. Ne, taj nije za nju. Uzećemo joj ovaj sa paunovim perjem, hvatač treba da odgovara temperamentu vlasnika –  rekla je samouvereno.

– Beli je lepši – nisu mogle da se dogovore.

– Kako ne razumeš, nije poenta u lepoti. Uzećemo joj ovaj i tačka. Ok, kada si navalila mada mislim da je bolje da smo joj uzele neku šminku – zvocala je devojka broj jedan.

Devojke kupiše hvatač sa paunovim perjem i produžiše dalje mimoišavši se sa Anom koja je prilazila štandu.

Dobar dan.-reče Ana.

Dobar dan.-odgovori prodavac sa širokim osmehom.

– Izvolite gospođice. Treba vam hvatač snova, jel li- pitao je.

– Kako ste znali – odgovori Ana. To nam je naprodavanija roba, nije teško pogoditi. Ovih dana svi love snove – reče prodavac i dalje sa osmehom.

– Želela bih ovaj – pokaza na beli hvatač oko koga su se dve devojke sporile. Bio je bele boje, sa belim perlicama i nežnim belim peruškama.

– Da taj je vaš, čekao je na vas  – rekao je on.

– Odakle vam to – upita Ana pomalo zbunjena. Ima li kraja ovim čudesima danas – pomislila je.

– Jednostavno znam, to je ađeoski hvatač napravljen od belog perja, odgovara vašem anđeoskom senzibilitetu – rekao je on.

– Hvala na komplimentu ali nisam ja anđeo – ubacila se kao i svaki put kada neko pokuša da joj de kompliment.

– O da jeste  – bio je uporan.

– Odakle vam to – pitala je zbunjeno.

– Vi ste zemaljski anjdeo, čista duša, ne morate ništa reći, sve se vidi u očima a vaše su čiste. Ta čistota će vam i pomoći da pronađete mudrost koju tražite. Ana sleđena od iznenadjena,  u trenutku nije ništa rekala ali se prisetila predhodne večeri i afirmacije mudrosti.

– Odakle znate da to tražim -malo se sabra.

– Prodavac se smejao. Baš ste simpatični. Šta ste se sledili? Nisam nikakav mag. Jednostavno je sabrati dva i dva. Svi mi tragamo za mudrošću u životu, samo što su naša pitanja i zahtevi drugačije formulisani. Pitanja su razna kako, šta je, da li… Ipak sva vode ka mudrosti. Sem toga, hvatači i jesu za to napravljeni da uhvate snove i otkriju nam našu mudrost – završi prodavac svoje izlaganje, kao i pakovanje Aninog hvatača.

– Izvolite vaš kečer – reče on.

– Hvala, svidelo mi se vaše izlaganje, mada niste morali toliko da se mučite svakako bi ga kupila. Ne draga gospođice, na usluzi sam -reče prodavac.

– Nije bilo mučenje već obaveza u kojoj sam uživao – rekao je prodavac.

Hvala vam i doviđenja – reče Ana i nastavi dalje sa osmehom koji nije platila ali je vredeo mnogo više nego bilo koja stvar danas.

– Za ovaj hvatač ću baš da vidim – promrmljala je sebi u bradu. Bila je u svojim mislima  i nije čula prodavčevo „Srećno“.

Nekoliko dana kišnih dana, ispraznih razgovora koje još uvek nije znala da zaobiđe, knjiga o samopomoći, maminih ručkova zvanih “Oslabila si” i zabrinutih pogleda,  još uvek nije bila blizu one mudrosti koja bi joj rekla „Zašto i šta dalje?“.

Dani su bili haotični. Ipak, sav taj haos neophodan je kako bi se stvari složile, kao i za one momente kada nastaje mir u njenom biću, onaj koji nikada nije iskusila.

Put ka sebi i čišćenje unutrašnjeg prostora mogu da budu zahtevni, to je posao za ceo dan i nedelju. Zar je moguće da čovek, uspe toliko da zatrpa neke stvari ispod površine da ni odlazak psihologu, meditacije, afiramacije i pisanje dnevnika ne mogu pomoći.

– Šta ja uopšte i tražim – pomislila je u trenutku pada. Ipak, nema povratka, ovaj put idem do kraja. Nekoliko dana nije izlazila napolje i nervoza je već počela da je obuzima. Napolju je vetar duvao a kiša je jako udarala u prozore.

To priroda ima napad čistoće pa hoće da očisti sav krš i mulj koji smo navukli svojim mislima, brigama i strahovima. Negde mora da pukne, pa kada je već tako onda najbolje ovako – pomislila je Ana stajavši priljibljeno uz prozor.

– Ana, zašto ne odeš do neke drugarice, izađeš malo iz ovog stana – upitala je majka.

– Baš ti je preporuka. Zar po ovakvom danu, a gde bih? Baš mislim da je romantično, sem toga, nisi od šećera – reče majka. Neka hvala mislim da ću preskočiti ovu romantičnu šetnju. –reče Ana slatko se nasmejavši majčinom predlogu.

– Mogle smo do bioskopa, nismo bile čitavu večnost – uptita je majka.

– Ne mama, večeras nije to veče ali hvala ti što želiš da me izvučeš iz kuće. Molim te, nemoj brinuti za mene, ja ću biti dobro. Šta čak, ja već i jesam veoma, veoma dobro – reče Ana i zagrli majku posle dužeg vremena. Majka se iznenadi ali ovakav gest prija svakom majčinskom srcu pa je tako i Anina majka zaboravila sve brige u zagrlaju svog deteta.

– Dobro Ana, neću te više opominjati, ispitivati, podsećati, vidim da imaš misliju  a ti kada nešto zacrtaš, čuvaj se zemljo – reče majka kroz prigušeni osmeh kojim je krila svoju zabrinutost.

Zašto njena ćerka kao i ostale ne radi neki stalni posao, ima momka za koga planira da se uda i ima dete? Zašto? Da li bi i onda ovoliko brinula?- zapita se majka.

Kasnije tog dana, kiša je stala i Ana odluči da prošeta. Vazduh je bio čist a blagi vetar prijao je njenoj koži koja se prilično umrtvila posle nekoliko dana u zatvorenom prostor. Vetar joj je milovao  kožu, kosu i ruke kao najveštiji ljubavnik, ostavljajući za sobom osećaj rasterećenosti.

Ovih dana sve je delovalo magično.

– Da li je zaista tako ili mi sami biramo kako ćemo gledati na život -pitala se.

Bilo kako bilo, znala je da ona više neće imati iste poglede i osećala je celim svojim biće. Spremna je za promenu, spremna je za nešto veliko. Život je u njoj igrao, plesao je i osećala ga sa žmarcima koji su strujali njenim telom, talasima energije koji su se kretalali od stopala do vrha temena. Kao da se prikačila na neko do tada nevidljivo zemljino napajanje.

Uživala je u samoći. Uvek je bila deo bande, nekog velikom društva iz straha da ostane sama kao da je tamo čeka neki bauk. Zbog tog straha privlačila je i manipulativne ljude kojima su bile potrebne žrtve, neko da ih prati a ona je bila savršen plen jer ona nikada ne bi prekinula prijateljstvo.

Kada god bi se neka neprijatnost dogodila, polazila je od toga da ona nije dovoljno dobra i da je ona odgovorna. U realnosti i jeste bila odgovorna jer ništa nije preuzela da se reši otrova i zato što nije verovala u sebe.

Sada kada je ostala sama i kada su lažnjaci polako počeli da odlaze iz njenog života jer nisu imali odakle da crpe snagu shvatila je da je samoća zapravo nešto najbolje što joj se dogodilo.

U samoći je uspela da umiri misli i dodje do one prave Ane, one koju je godinama krila jer je mislila da previše šljašti. Sada joj više nije bitno, pustiće svoje svetlo napolje.

Besciljno je šetala ulicama grada okupanog od prolećne kiše. Sve je bilo sveže i budilo se posle dugog zimskog sna. Proleće, šansa za rast, početak dobrog i kraj lošeg. Svaki početak je šansa da priglimo sebe kao dete koje je potrebno voleti i raditi sa njim kako bi postalo najbolja verzija sebi, otkrilo i negovalo svoje potencijale.

Besciljno je šetala, a onda shvatila da je stigla do najstarije ulice u gradu. Bila je puna starih zanatskih radnji, koje su još uvek radile zahvaljujući ljudima koji su cenili ručni rad. Popločana kaldrmom, čuvala je deo prošlosti. Pogled joj zastade na izlogu stare antikvarinice. Uvek je zaobilazila ovu radnju.

Starac u čijem je vlasništvu bila delovao je čudno, neki bi rekli kao iz filmova strave i užasa. Osetila bi žmarce svaki put kada bi ga ugledala. Sem duge sede kose, koja je bila spuštena preko njegovih ramena, sve ostalo odavalo je utisak vojničke urednosti. Uvek detaljno izbrijan, u odelu sa leptir mašnom po poslednjoj modi ali modi koja je prevaziđena u doba džez ere. Uklapao se sa ambijentom.

Njegove oči ipak bile su najupečatiljiviji detalj u čitavoj pojavi, ledono plave, delovale su poput skenera, kao da im ne može promaći ništa, ni pokret a ni misao.

Prošavši pored njega, osetila je miris jake kolonjske vodice, nekad davno popularne. Takvu istu koristio je njen deka, volela je taj miris. On je za trenutak ohrabri da prevaziđe strah i konačno uđe u antikvarnicu. Volela je takva mesta, odaju utisak privlačne tople mistike. Svaka od stvari unutra imala je svoju priču koju je  želela čuti. Starac više nije bio na vratima.

Ušla je žurno sa mišlju da se zadržim što kraće. Mislila sam da će samo pogled unutra, biti dovoljan njenoj radoznalosti.

Mali prozori bacali su snopove svetlosti na stvari koje su bile uredno složene.

Biću odmah sa vama – čula je glas iz sobe na dnu radnje.

Nema potrebe, snalazim se sama – izbacila je reči kao vruć krompir.

– Molim te, ne dolazi pusti me na miru da uživam- pomislila je.

Aha, to ste vi -čula je glas iza sebe.

Kao zaleđena, stajala je ispred ogledala koje je u tom momentu proučavala.

Drago mi je, što je vaša radoznalost, pobedila ovaj put – čula je glas iza sebe ali nisam se usudila za susret sa tim očima.

– Uvek prođete, budete malo ispred ali ništa – reče antikvar.

Okrenuvši se, ugledala je starca. Stajao je ispred ne, gledajući je prozirnim očima.

Zašto ništa ne govorite, jeste li nemi – upita on kroz osmeh.

– Ne, nisam nema samo…- nisam mogla da nađem reči a te oči kao svevideće, nikada se nisam tako uplašila.

– Znam šta bi mogao biti problem, oprostite staroj ludi. Stalno zaboravljam naočare – reče stavljajući tamne naočare za sunce. Znate ja sam slep – reče starac.

– Kako mislite slep – upitala je pokušavajući da se pribere.

Mislim kao slepi miš, kao Filip Višnjić, kao Vanga..- reče starac kroz smeh.

Izvadi iz džepa naočare i stavi ih.

Eto, je li sada bolje?-upita je.

-Oprostite molim vas – vapila je. Kako glupo od mene, oprostite,nisam znala – zbunjeno je rekla.

– Gospođice, ne treba da vas je sram, tako je trebalo da bude -reče starac.

Kako to mislite, trebalo je – ovo je zbunilo.

Očekivao sam vas – odgovori starac.

-Ništa vas ne razumem –rekla je.

I ne treba, razumećete me kada za to dođe vreme. Moje ime je Gavrilo – reče starac.

Drago mi je. Ja sam Ana i još uvek ništa ne kapiram – rekla je automatski.

– Strpljenja draga moja, shvatićete. Za sada sam zadovoljan što niste pobegli, mnogo ste plašljivi i oprezni, to nije dobro za duh. Postavljate sebi previše prepreka i večito ste u svom zatvoru. Ne stižete da se bavite stvarima koje su bitne. Koliko puta ste samo došli do radnje, okrenuli se i otišli? Čudo jedno – reče starac.

-Čekajte, čekajte – naredi ona. Kako znate da sam bila isped radnje i da sam toliko puta bila a tvrdite da ste slepi – pitala sam pobedonosno.

– Opet ona. Dokle ćete sumnjati i predpostavljati? Predpostavke nisu dobre, ne služe vam ni najmanje jer vode netačnim zaključcima a oni vode u zabludu i tako dalje sve u vrzino kolo. Zar se ne umorite od tih programa? Život je jednostavan draga moja, zato ne komplikujte – reče Gavrilo i kroz osmeh.

– Nemojte vi meni vaše mudrosti. Odgovor, pitala sam vas – rekla je pokušavajući da savlada strah.

– Dobro, dobro. Kod vas sve mora da bude realno, opipljivo i objašnjivo. Ja sam slep ali imam uši i hvala Bogu imam nos. Sva moja čula daleko su jača i izoštrenija upravo zato jer sam slep. Vaš miris je specifičan, uvek ruzamrin i limun, ruzmarin i limun. Kada se uhvatite za nešto, čvrsto se držite, pa je tako i sa navikama a vaša navika su ruzmarin i limun – odgovori on kao da za njega ne postoji pitanje bez odgovora.

Za sve imate objašnjenje. Hajde mi onda recite zašto baš limun i ruzmarin – pitala sam i ovo je počelo da je intrigira.

Ruzmarin je simbol ljubavi, mudrosti i sećanja. Ogromne ljubavi koje vaše srce ima, tvrdoglavi ste i idete protiv sebe ali ste puni ljubavi. Vi znate voleti. Tražili ste mudrost celog života ali na pogrešnom mestu, nećete je naći na ulici ili u ovoj antikvarnici već u sebi, draga moja. Ova mesta su tu samo da projektuju ono što je već u vama.

Ruzmarin je tu i da vas podseti na ono što stalno zaboravljate a to je da vredite mnogo i eto zato birate ruzmarin. Limun je simbol sreće ali i nedostatka samopouzdanja. Tu je ključ. Težite sreći kao i svi ali stalno osećate nemir jer sumnjate u sebe  – odgovori Gavrlilo kao da je ogovor nešto što je za mene dugo čuvao.

Sedela je, razoružana njegovim izlaganjem. Setila se, da je baš toga jutra, tražila nove ljude, one koji će osvežiti njen život. Ipak, morala  se za to sama otvoriti i to je učinila ulaskom u ovu antikvarinicu.

– Bićete dobro, samo nemojte brinuti, draga moja. Ne može se sve umom objasniti. Veliki je svet oko nas, koji odbijamo videti, kao što ste vi odbijali da uđete u moju radnju. Da biste spoznali mudrost morate gledati mnogo dalje od onoga što vam stoji ispred nosa – reče stari.

– Prepustite se i sva vrata već su vam otvorena. Verujte I videćete, nemojte čekati da vidite da biste verovali – reče Gavrilo toga dana kada sam srela anđela.