Devojka iz ogledala II

Nekoliko dana kasnije, posle tri knjige o samopomoći, dva napada panike, mnogo suza i opterećujućih misli koje stvaraju knedlu u grlu, rešila je da se sabere. Ništa neće uraditi ako nastavi ovako da se ponaša. Baš u tom momenu, zazvonio je telefon.

– Gde si bre, pokušavam danima da te dobijem, šta ti je sa telefonom – čula je sitni glasić sa druge strane. Bila je to Marija, drugarica sa kojom se povremeno viđja, nikada nije bila sigurna kako je uopšte završila u njenom društvu.

Marija je  dominatnija,  znala je šta želi i to je i uzimala bez pitanja, nije ulazila u dubiozu i nisu je zanimala pitanja svrhe i smisla već samo ono što se okom može videti.

Žena dvadestprvog veka, moderna, doterana, ambiciozna, pomalo sirova, alfa ženka, bez mnogo osećajnosti. Zračila je seksi šarmom na koji su muškarci padali a žene su je volele jer znala je sa rečima. Prezirala je sve što nije deo njene istine ali to su znali samo njeni najbliži jer niko kao ona nije znao da nabaci lažni smešak.

– Čula sam se sa tvojom mamom, zabrinuta je za tebe? – reče Marija.

– Sve je u redu, samo mi je bila potrebna samoća -reče Ana

– Samoća!Kakva samoća?Mlada, lepa pa da se zavijaš u samoću, nemoj molim te. Hajde idemo na piće, negde u provod. Biće i Ivana i Lenka – razgoropadi se Marija.

Ivana i Lenka su bile neka vrsta lične pratnje, drugarice na poziv i neko koga Marija kao alfa ženka može da vodi i da se divi sopstvenom izrazu u očima ovih devojaka.

– Mada, mogle smo i u šoping, šta kažeš? – upita Marija.

– Neka ipak ćemo na piće – reče Ana setivši se kako je to mnogo bezbednija opcija za nju sada kada živi od ušteđevine a i nekim čudom kad god bi otišla u kupovinu sa Marijom vratila bi se kući sa gomilom stvari koje nikada ne obuče jer u njima izgleda kao klovn. Naravno u radnji ne bi mogla da ostane ravodušna na Marijine reči hvala.

– Uzmi to dušo, to je baš za tebe, u tvom fazonu a stoji ti kao saliveno – rekla bi ona.

Koji je njen fazon uopšte? Nikako nije mogla da uhvati bilo šta na sebi ili u sebi što bi mogla identifikovati kao deo svog identiteta.

– Ok onda u osam večeras u Breskvic – završi Marija i kao uvek prekinu razgovor.

To osvesti Anu bar za tren. Opet ta Breskvica.  Tamo dolaze svi koji nešto znače u poslovnom svetu, da večeraju, prave se da su deo elite pred izlazak u neki od noćnih klubova gde bično pokažu svoje pravo lice, obeznanjeni od alkohola i ostalih opijata. Oni su bili savršene žrtve za Mariju, takve je muškarce trošila kao papir.

-Zar je život samo ovo – pitala se Ana. Mora biti da sam zbog nečeg ovde, da moje biće ima svoju svrhu. Ne pronalazim je više u istim mestima, istim ljudima. Oni kao da su odigrali svoju ulogu u mom životu. Spremna sam za nove. Ali zašto ih još nema? Zašto se ništa ne dešava? Jesam li ja nevidljiva ostatku sveta – napisala je Ana u svom dnevniku te večeri.

Dok je izlazila iz zgrade krenuvši da uhvati Taksi, bila je sve samo ne sabrana. Nije mogla da pronadje ključeve, torba u haosu, u jednoj ruci telefon u drugoj torba iz koje su visile slušalice koje su se se zamrsile za četku koju nosi u torbi.

– Ali gde su ključevi – pitala se glasno.

Pomisli, kako ima simbolike u tom momentu, ta torba je sve ono što je ona bila u tom momentu, zamršena, nesrđena, u haosu a ključa nigde.

– Gospođice – Začu neobično miran glas iza sebe.

To je bio stariji gospodin u smđem divno skrojenom odelu kakva su se nekada nosila. Imao je sedu kosu i sede brkove a na licu mu je sijao blaženi osmeh. Za trenutak se i Ana umirila, kao da se vreme zaledilo.

Nešto ste rasejani večeras – reče joj pružajući ključeve.

U haosu  u kakvom je bila odmah ih preuze iz njegovih ruku i pohrli svojom da ih što pre stavi u torbu na bezbedno. Hvala  vam mnogo, nemam rezervne a…- podiže pogled ali ta nestvarna prilika blaženog osmeha nije više bila tamo.

– Kako čudan čovek -pomisli Ana. Porodica i okolina u kojoj je odrastala nije priznavala ništa što nije objašnjivo razumom, vidljivo golim okom ili logično. Zato joj je bilo teško da razume kuda se čovek izgubio u deliću sekunde.

U Breskvici, kao i uvek,  svako ko tamo odlazi, ima svoje ominjeno mesto, jelo i dolazi ovamo u istom društvu. Sve isto samo novi petak. Da li je ovo već viđeno?-pomisli  Ana. Promeniću fokus, pronaćiću neku novu osobu ovde večeras i pratiću njeno ponašanje. Ućiće neko nov sigurno.  Ana je inače volela da posmatra ljude, analizira njihovo ponašanje, uvek sa dozom dramaturgije.

Baš u tom momentu u Breskvicu udje muškarac oko tridesetak godina. Na sebi je imao savršeno skrojeno odelo i kaput. Nonšalantno  je prišao jednom od slobodnih stolova i seo baš tu pored stola gde su sedele Ana i Marija. Marija odmah povuče kaput unazad, izvi se kao da želi da je bolje vide i šeretski se nasmeja Ani.

– Ovaj je moj, kakav macan. Šta kažeš ha? Pravi za mene – reče Marija posmatrajući ga pohotno.Odmah je počela da šalje svoje male signale, poglede i povremene  izdahe kao da se porađa.

– Previše si napadna Marija -reče Ana vidno iznervirana.

– Ja! Izvini, ja sam dama ali ti ne znaš šta je to – odbrusi joj Marija.

U prostoriju đje mlada žena, osmehnu se i graciozno skoro kao da lebdi priđe muškarcu, poljubi ga i sede pored njega. On do tada ozbiljan, pokaza  svoj osmeh od niske belih zuba, nešto joj je govorio ali se od buke nije čulo šta.

– Vidi ti nju, koja je sada ovo beštija. Vidi, vidi majke ti. Šta je navalila? Ne mogu da verujem, taman mi se svidi frajer on zauzet – siktala je Marija.

– Smiri se čoveče, pogledaj lokal je pun slobodnih muškaraca  – Ana je sada pokušavala izbeći skandal.

– Želim ovog i tačka. Pogledaj – reče Marija. Žena za susedim stolom skide kaput raskomoti se i razotkri svoj maleni stomak. Prinova je tu za koji mesec.

– Pogledaj još je i trudna. Samo se kote i hvataju na štenad, keruše – sikće i dalje.

– Kako možeš tako da kažeš za trudnu ženu, to je svetinja – reče Ana.

– Ma šta me ti više opominješ, šta hoćeš, jesi mi mama možd – nastavi Marija istim tonom.

-Nisam mama ali znam da razlikujem ispravno od kvarnog – reče Ana

– E znaš šta baš si se promenila, stvarno si dosadna – kada nije znala kako da drži nekoga pod kontrolom onda bi obično počela da vređa, to je bila taktika manipulacije kojom se Marija služila kao da je na njoj doktorirala. Tako je u pokornosti držala svoje pratioce, prijatelje nikada nije imala, koji su morali igrati u ritmu njene muzike. Posle brojnih uvreda obično bi se povukli iz neke čudne mazohističke privrženosti a sve iz straha da ih ne gurne iz svog života.

– Misliš nisam više ono što ti želiš da budem -reče Ana. Znaš šta?- nastavi Ana svesna da će ovime prekinuti besmislenu vezu sa ovom goropadi. Ti si jedna nesrećnica koja ne vidi dalje od svoje koristi. Tebi ne treba društvo, već publika da ti aplaudira. Večeras si ostala bez jednog fana. Nemoj me više zvati, nikada – reče Ana potpuno staloženo i napusti prostoriju.

Dok je hodala ka vratima nije mogla da vidi izbezumljeni pogled koji je pratio i otvorena usta svoje sada bivše drugarice. Ali Ana se nije uzbudila, osećala je da je veliki teret spao sa njenih leđa. Konačno je počelo, čišćenje svega što je guši u životu, uradila je to.

Bravo za mene, mislila je dok je energično koračala niz ulicu.